Primeri su na sve strane, iskaču iz naslova, podnaslova, tekstova, obojeni jarkim bojama, naglašeni podebljanim slovima a sve u duhu dokazivanja činjenice o dobrom poznavanju modne terminologije. I iz dana u dan ih ima sve više, i polako osvajaju jezik. Ponekad mi treba i nekoliko sekundi da se setim naše reči za tamo neke wedge cipele i clutch torbice, jer je toliko dugo nisam čula ili pročitala, da mi ponekad malo fali da se zapitam da li postoje. A postoje.
Dobro, neosporno je da svaki jezik preuzima reči iz drugih, naročito ako ne poseduje reč za dati predmet ili pojavu, što je obično slučaj kada neka oblast nije dovoljno razvijena ili je totalno nebitna u datoj kulturi. To što je eskimima bitno da znaju po nekoliko desetina reči za vrstu snega ili belu boju, ne znači da ovde na Balkanu ima potrebe za tim, jer sneg i belo nisu mnogo bitne stvari za preživljavanje i način života. Činjenica da moda možda nije prva stvar po kojoj se prepoznajemo, ma koliko god mnogima bila najbitnija sporedna ili čak zaista najbitnija stvar u životu, to ipak ne znači da srpski jezik nema reči za pomenute odevne predmete. Ali to izgleda nije prepreka da se još malo obogati modni rečnik i nauči par stranih reči, ako ništa drugo bar za svaki slučaj. A deo tog posla su na svoja leđa preuzeli neki tamo "modno prosvećeni" ljudi koji su dobro upoznati sa terminologijom, pa žure da tu modnu pismenost šire narodom, kako ne bi kaskao za svetom i kako bi obavezno naučio da kaže KLAČ, jer uvek postoji mogućnost da je prodavačica u butiku veoma terminološki obrazovana pa joj pismo torba može zazvučati demode, pošto je danas ipak bitno nositi i znati šta je KLAČ.
A zašto je bitno? Da li zato što zvuči svetski? Moćnije? Bolji je osećaj kada se izgovori? Nešto četvrto, peto? Možda je nedovoljno cool i sramota reći pismo torba, mantil, salonke? Ili se samo polako uvuklo u rečnik i postalo moderno? U svakom slučaju, neosporna je sličnost sa estradnim manirom u dokazivanju svoje veličine kroz upotrebu stranih reči, što i nije baš pohvalno. I nek se progleda kroz prste to što nam se svima možda ponekad i omakne po koja usled ispiranja mozga istim tim rečima, ali stid se već ne treba zanemariti i ignorisati. I jedno i drugo su samo reči, nisu više ili manje vredne, nisu bolje ili gore, samo su reči, pa zašto onda koristiti tuđe kad imamo svoje, a one postoje jer je moda ipak negde bitna, jer da nije ne bi nikada ni imala svoj rečnk, pa kada ga već ima, zašto ga se odricati zbog nekog stranog i pozajmljenog. Na kraju krajeva, da su se Englezi stideli svog trenča, danas svi ostali sigurno ne bi žurili da što pre usvoje tu reč i neizostavno koriste.